Himna

1.

Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.

2. 

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleze tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.

Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.

4. 

Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: "Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku."

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.

Onda iziđi u neko vedro veče, iziđi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.

Tragovi

1.

Svake subote poštar ti je donosio od mene po jednu poruku. Sećaš se: pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata. Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.

Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa.

Ima li ičeg goreg, nego ako ne umeš više da se igraš ni pravog pečata? Horoskop nije ni pečat. Horoskop - to je žig.
Sećaš se filmova kad se žigošu stada? Samo, ovo sa ljudima ipak je mnogo tužnije.

Stvarno, ima li ičeg tužnijeg, ako ne umeš da se zaigraš čak ni tuge?

2. 

U knjizi o mudrostima sam pročitao: "Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".
A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju. Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti. Ima i takvih koji su predivno živi, a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam. Evo, pogledaj novine. Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova. Najkraća azbuka na svetu.
Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda. Na jeziku svih stoleća. Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti. Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine, do ovih naših dana.
Najlakša azbuka na svetu.

I zato najpogrešnija.

3.

Oni, koji su naučili te znake, tužni su kad pročitaju da su tužni, iako bi im, možda, tog dana sve ličilo na praznik.
I nisu srećni kad su srećni, već kad im objasniš da su srećni.

I nisu prevareni kad su prevareni, već kad im objasniš da su prevareni. I nisu ljudi kad su ljudi, već kad im objasniš da su ljudi.

Šta da ti kažem, sine moj, sad vidiš kakav je to svet.

Ljuljaška

1.

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog. Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima".

Ima i takvih, koji nisu pokušali da budu viđeni ni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima. Oni govore misao, a retko misle govor. Čaraju vatru tuđim rukama i svećom trže sunce. Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo, da vide nevidljivo i čuju ono što je nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba, kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga života,
evo šta oni rade:

Čim počne novi da trče da kupe novine i traže u njima horoskop. Traže da vide sudbinu. Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, u glavnom, dodaću ti i to, rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

3.

Horoskop, kažu, to je slika neba u času kad si stvoren. U kakvom času, kad si ti stvaran u svim časovima? I onda, jednog dana, neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznaš da si Škorpija ili Strelac.
Ali to više nije igra. To je ozbiljno.

Ima li ičega goreg, ako više ne umeš da se igraš ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaže Galen - "od nas si uzeo dokaze. Sad smišljaš kako ćeš njima da nas oboriš"

Iako ne ličiš na Ovna, raspored tvojih zvezda odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš barem svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima" - poručuje ti Šiler.

4. 

Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. "Ko laže" - kaže Kornej - "taj mora da ima dobro pamćenje".
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš ni starim lažima?

Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost.
Sada čuti, to nije unutrašnji glas u čoveku, nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pišu istoriju budućnosti već danas.

Nema za njih zemljine teže i nema umora. Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoračuju vreme.

Obzorja

1.

Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

2.

Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od treperenja jare ponad drumova u žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione, njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

3.

Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho. I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično. I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio među nama

Torba

1. 

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.

2. 

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć

.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog sveta «.

3.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire prostore, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.

4. 

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.

Miroslav Antić o sebi

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo