Himna

1.

Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.

2. 

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleze tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.

Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.

4. 

Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: "Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku."

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.

Onda iziđi u neko vedro veče, iziđi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.

Tragovi

1.

Svake subote poštar ti je donosio od mene po jednu poruku. Sećaš se: pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata. Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.

Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa.

Ima li ičeg goreg, nego ako ne umeš više da se igraš ni pravog pečata? Horoskop nije ni pečat. Horoskop - to je žig.
Sećaš se filmova kad se žigošu stada? Samo, ovo sa ljudima ipak je mnogo tužnije.

Stvarno, ima li ičeg tužnijeg, ako ne umeš da se zaigraš čak ni tuge?

2. 

U knjizi o mudrostima sam pročitao: "Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".
A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju. Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti. Ima i takvih koji su predivno živi, a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam. Evo, pogledaj novine. Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova. Najkraća azbuka na svetu.
Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda. Na jeziku svih stoleća. Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti. Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine, do ovih naših dana.
Najlakša azbuka na svetu.

I zato najpogrešnija.

3.

Oni, koji su naučili te znake, tužni su kad pročitaju da su tužni, iako bi im, možda, tog dana sve ličilo na praznik.
I nisu srećni kad su srećni, već kad im objasniš da su srećni.

I nisu prevareni kad su prevareni, već kad im objasniš da su prevareni. I nisu ljudi kad su ljudi, već kad im objasniš da su ljudi.

Šta da ti kažem, sine moj, sad vidiš kakav je to svet.

Ljuljaška

1.

Ovako sam to čuo. Valjda od Parandovskog. Taj Poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
"Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima".

Ima i takvih, koji nisu pokušali da budu viđeni ni na raznim mestima u jednom istom trenutku,
onako kako mi to umemo. Niti da budu nevidljivi, shvataš li?
Zamisli takav svet.

Oni ne uče ljubav na sebi, već na drugima. Oni govore misao, a retko misle govor. Čaraju vatru tuđim rukama i svećom trže sunce. Mrežama vade vodu.
I ne poštuju pitanja koja sebi još nikad nisu postavili.

2.

Umesto da se potrude da razumeju i nerazumljivo, da vide nevidljivo i čuju ono što je nemo,
da prolaze kroz zidove kao kroz godišnja doba, kao kroz blizu i daleko, onako kako mi to umemo,

umesto da izvade crtež iz knjige, da ga stave u dlan i odvedu u šetnju, ili da nacrtaju na ruci sat i da to bude tačno vreme njihovoga života,
evo šta oni rade:

Čim počne novi da trče da kupe novine i traže u njima horoskop. Traže da vide sudbinu. Veruju proročanstvu znaka u kojem su rođeni.
A odrasli su, u glavnom, dodaću ti i to, rođeni samo jednom i samo jedanput žive i samo jedanput će umreti.
Sad vidiš kakav je to svet.

3.

Horoskop, kažu, to je slika neba u času kad si stvoren. U kakvom času, kad si ti stvaran u svim časovima? I onda, jednog dana, neko ti objasni da si Bik ili Rak. Saznaš da si Škorpija ili Strelac.
Ali to više nije igra. To je ozbiljno.

Ima li ičega goreg, ako više ne umeš da se igraš ni ozbiljnog? "Bedni razume" - kaže Galen - "od nas si uzeo dokaze. Sad smišljaš kako ćeš njima da nas oboriš"

Iako ne ličiš na Ovna, raspored tvojih zvezda odredio je tako i to je tvoja sudbina.
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš barem svoje sudbine? "Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima" - poručuje ti Šiler.

4. 

Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. "Ko laže" - kaže Kornej - "taj mora da ima dobro pamćenje".
Ima li ičega goreg, ako ne umeš više da se igraš ni starim lažima?

Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost.
Sada čuti, to nije unutrašnji glas u čoveku, nego razgovor vekova koji dolaze. Zato sanjari lete i pišu istoriju budućnosti već danas.

Nema za njih zemljine teže i nema umora. Oni su mostovi nad ponorima. Oni su usamljenici koji pasu vetar i svetlost na vrhovima planina.
I opkoračuju vreme.

Obzorja

1.

Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.

Sve što je oko tebe, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.

2.

Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od treperenja jare ponad drumova u žarka letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione, njene nerve.

Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu ne možeš videti obe stvari.

3.

Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho. I klanjaće ti se i borovi i trave.

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično. I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio među nama

Torba

1. 

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.

2. 

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć

.
"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća.. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okostalog sveta «.

3.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: »Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je."

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire prostore, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.

4. 

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka.

Ljubav

1.

Da li je istina ono što piše u Kalevali: "Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima"?
Da li je istina ono što govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata niti malog poštenja. Nema maloga prijatelja i male tajne. 

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

2.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvoga kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.

3.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat. I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednoga dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

4.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.

Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.

Žmurke

1.

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Govor

1.

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,

nepristupačno proveri,

morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena", kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

2.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.

3.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, žamore među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i uštavljena koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Oči

1.

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

2.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice.
»Ne zidaj vrata veća od kuće «, kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

3.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću"

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokorio, sem mene «.

4.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Razglednice

1.

U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prisapnuo, najlepše što sam čuo i video tog dana.

Sa druge strane lista šaptao sam adresu. Hiljade izmišljenih imena neznanih ljudi. Milione imena.
Sve bih to onda, ovlaš, zapečatio poljupcem. I puštao niz vetar.

I evo šta se sad događa, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišće i citam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu.
Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da čitam. Nije teško naučiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar.
A vetar se i ne šuje drukčije, sem nozdrvama i usnama.

2.

Katkad su razglednice vrlo čudne. Na jednoj strani piše nam Laoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najviši je."

Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja. Mišel de Montenj. Francuska, 1553; "Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna".

Zar ti to ne 1iči po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reči putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome.
Tako nastaje usijani vrh čovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : »Poslovica je svemir u zrnu žita".

3.

Noc' polagano zri. Čuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kljuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše.

Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu.

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke.
Najveća nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.

Otkrića

1. 

Ogroman je trud moga razmišljanja ove noći. Ništa ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrića možda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve više znamo da ne znamo.

Tebe će učiti znanju, ali se ne rugaj neznanju. Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka: "Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je početak hiljadu novih početaka. I nemoj ga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slična svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde.
Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo.

2.

Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno,
kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevač sam i otac himni. Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sišao sa freske. Možeš me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Učenja kažu da je to nemoguće. A vidiš, moguće je, jer sve činim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slična tebi, već sebi samoj".

Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se
seti sebe".
"Jer znanje se" - kaže Platon - "u ljude ne unosi učenjem. Donosiš ga rođenjem na ovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitaš Ajnštajna. Taj je sve izbrisao, i sve počeo iz početka.

Brižljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, ošamućeni od sreće, likuju što uspevaju na nov način da izgovore neku potpuno istu stvar.

Mogućnosti

1.

Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.

Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: "Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu."
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja?  Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.

2.

Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misli da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve."

Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što postoji ponašanje čoveka, sine moj, tako postoji i ponašanje njegovih misli.

Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: "Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudrošću, a ne naukom."
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: "Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnošću."

3.

Kjerkegor kaže: "Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde."
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je ispod toga nešto potpuno suprotno. Obojica su u pravu.

Ovako kaže Bak: "Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavši ih, mi bismo upropastili naše druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica na tom čudesnom putu između Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"

Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti objasnim neke stvari.