Đački korzo

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
držanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
još dvesto puta.

Sarena povorka
gura se, šeta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu šubara
i kačketa...

A uz put pogled
poneko baci,
il nešto bajagi
nevažno kaže...

Ruku na srce:
šta sve ti đaci
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula
ili aprila...

Možda tu nekom
rastu krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše zeli?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da su u gužvi
ovako luta,
pomalo šašavo,
pomalo sneno,
pomalo smišljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
još bezbroj puta.