Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otici mirno.
Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.
I onda:
ziveti prostran.
Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Himna
1. Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim. Još kod Defoa, u "Robinzon...
-
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšt...
-
Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto t...
-
Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se ...
No comments:
Post a Comment