Izdajstvo lirike (Morske misli)

“Izdajstvo lirike”, knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. Izmedju ostalog, u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo, odnosno samo poimanje i razumijevanje života.

***
Luvr, pred slikama Edgara Dega, 1969.
Duga: devojčica obukla novu haljinu; smejući se preskakala potoke; u igri se isuviše raskoračila.


***
Buhara, Azija, 1971.

Nisam ja svesno sposoban. I moja mudrost nema već naučene puteve. Sve što sam dosad izumeo, izmislio sam baš iz ničega.To je najteži način.
A to sa putevima i njihovim dostizanjem, to je najgora prevara.
Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put.


***
Split, na Gripama, 1950.

I reče moja misao: ko zna koliko sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo.
Budućnost će dokazati da smo imali pravo.


***
Mostar, 1974.

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. Ko nauci da želi, taj će me odmah razumeti.

***
Vavilon, 1981.
Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja u mome sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.

Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ogromni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet stotina pokolenja:

Ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.


***
Beograd, 1953.
1.
Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.
A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.
Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

7.
Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.
Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.


***
Snek-bar Bate Pežoa, 1985.
Niko da okrpi tvoje neporubljeno nebi južnog avgusta. Gomila neponovljiih meteora, dragocenih a nebrusenih, pada u tvoju času.
Pojma ti nemaš sta je to nepovratno, moj Antiću.


***
Petrovaradinska tvrdjava, 1972. sa orkestrom Janike Balaza I Zvonkom Bogdanom. Noc. Zavejani smo.

Testament? Pa u redu, moramo napisati testament: ako me zadesi zlo i ne umrem na moru, što sam večito želeo, ako ne budem spušten sa palube niz dasku u naježeni mir okeana, nego umrem na kopnu, što je ogromno poniženje, neka mi ne drže govore i na meni se mrtvom vežbaju raštimovanom besedništvu.
Neka me do groba isprate Cigani tamburaši, i niko osim njih. Neka mi sviraju onu... znaju to oni koja je.
I kad sam sam, nisam sam, jer imam sebe uz sebe. Zato prezirem one koji to ne shvataju celog svog života, pa kad sa sobom u društvu na kraju vide smrt, oni urlaju od samoće.


***
Mostar, Rondo, sa Icom Voljevicom, Perom Zupcem i Mišom Marićem, 1968.

To sto šumori vetar, to što zubore vode, to što se osipa lišće, to su boje mog glasa rastvorene u stvarima.Naše je umeće u tome što uvek nekom drugom pomažemo da ume.


***
Matica srpska, 1961.

Dok drugi objašnjavaju zivot, ti mahni rukom i odzivi ga.

***
Beograd, Atelje 212, klub, 1982.

Mihiz, Pekić, Brana Crnčević i još neki. Razbili mi usta što nisam hteo da budem Srbin. Nikad im neću oprostiti.
Najteža su mi muka na silu priučeni Isusi Hristosi. Stradalnici sa kožom krokodila i licitarskim srcem. Sa raspećem od rodoljublja na koje sami sebe kače, a ne zakivaju, da se ne ozlede. I sa gujom u ustima umesto jezika. I sa gujom umesto britve za slaninu u džepu prsluka. Vaskrsavaju, đavo ih odneo, a ne znam kako, jer nikada nisu pošteno umrli kao ja.


***
Najlepša Šumadija na svetu, u domu moga kuma Draže u Rajkovicu, 1978.

Budi do krajnosti oprezan prema onima koji vide kroz tvrdo i kroz crno kao ja. Najveća putovanja ipak se događaju u tabanima, a ne u glavi.Ja sam sramota pamćenja, zato sam herojstvo zaborava.


***
Tokio, 1972.

Nijedna mudrost nije izmišljena sa naporom. To samo od sebe odvali. Samo su glupaku potrebna vremena, prostori, mučenja, da bi na kraju sveg truda ipak dobio besmisao.

***
Kongres knjizevnika Jugoslavije, Novi Sad, 1985.

Ko se umeša u bilo koju vrstu dijaloga, razmenio je svoje ogromno mišljenje u sitniš.
---
Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

----
Gole nas kože rađaju i do gola nas ljušte u ljubomori zemnog, kad shvate da nas gube. Ljušte nas kao voće. Čupaju kao ptice. Deru nas kao divljač.

Sve što smo brižno sakupljali, sakupljali smo uzalud. Sve nam oduzimaju. Ne samo perje lepote i krzno oholosti, ne samo nakit slave nego i ono najličnije.

U ona druga čudesa, što te u večnosti čekaju, ne možeš poneti oči, zube, nokte il' kosu, tkivo, dah ili snove.

Al' gore od svega je to što tamo ne možeš poneti ni svoje uspomene, baš ono najintimnije, kao jedini dokaz da si zaista imao nekakva ljudska posla u svom i tuđim životima.


***
Moskva, hotel «Peking», 1972.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.


***
Stokholm, 1983. Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se veliki ljudi ne razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti.
Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.


***
Firenca, 1976.

Hajde, sad se umiri. Ali nemoj više da stvaraš i nagomilavaš već stvoreno.

***
Madrid, muzej Prado, 1966.

Gole nas kože rađaju i do gola nas ljušte u ljubomori zemnog, kad shvate da nas gube. Ljušte nas kao voće. Čupaju kao ptice. Deru nas kao divljač.Sve što smo brižno sakupljali, sakupljali smo uzalud. Sve nam oduzimaju. Ne samo perje lepote i krzno oholosti, ne samo nakit slave nego i ono najličnije.
U ona druga čudesa, što te u večnosti čekaju, ne možeš poneti oči, zube, nokte il' kosu, tkivo, dah ili snove.
Al' gore od svega je to što tamo ne možeš poneti ni svoje uspomene, baš ono najintimnije, kao jedini dokaz da si zaista imao nekakva ljudska posla u svom i tuđim životima.


***
Portofino, 1983.

Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?


***
Kotor, 1973.

Suze se bruse strpljenjem.

***
Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

***

Ljilji i meni na čaršavu, 1973.
Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.


***
Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.
Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.


***
Ljilji, večeras, na godišnjicu moje operacije od raka, 9.april, 1986.
Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote ukusa. Dodir između nas dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.


***
Budim, 29.novembar 1969.
Daleko je uvek očaravajuća blizina. Blizu, to je uvek poražavajuće daleko.


***
Kafana Pod starim krovovima, Gornji grad, Zagreb, sa Ujevićem, Krklecom i Cesarićem, nema datuma, samo potpisi.
Eto u čemu je razlika. Mi se života igramo, a nekima je to navika.


***
Pariz, ulica Žolive, 1.maj 1970.
Vremena puze ponizno kao psi. Ližu mi ruke i po prašini mašu repom.
Gadim se vernosti prolaznog.


***
Mostar, kraj februara 1985.
Snovima je najteže. Oni uvek moraju biti budni.


***
Etoal, Pariz, 1961.
Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju.


***
Beč, Prater, 1975.
Čim igra dobije pravila, pretvara se u zamor. I sa igrom se treba igrati.


***
Stokholm, 1983.
Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se veliki ljudi razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti.
Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.


***
Klermon Feran, 1977.
Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav.


***
Pančevo, Ulica Braće Jovanović, 19. Sedmi razred
Već čujem da sam eho nečega što se tek priprema da sutra bude zvuk.


***
Atlanta, 1979.
Svaka čast svetlosnim reklamama. Poštovanje njihovoj sudbonosnoj lakomislenosti od ljubičaste magle neonske duše i staklene sluzokože.
Pa nije baš svako umeo u gradonosnim noćima, dok ga razbijaju ledom i komadima crepa, da živi poslednji put i umre poslednji put – namigujući.


***
Lečilište Junaković, 1986.
Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečanstva. Jesu li vrata? Ili prozor? Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.


***
Kikinda, kod Baće, 1984.
Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen. Ja brusim svoje oči u drago kamenje.


***
Novi Sad, kuća Antića, 1985.
U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.


***
Redakcija Nevena, 1979.
Od svega mi je najsumnjivija moja senka. Isuviše me prati.


***
Kod Irineja Buila, 1983.
Hodajući po svemiru kao po počasnom ćilimu, bar smo prošli kroz ovaj život šetajući bosi.
Vidiš da mnoge gazi kosmos obuven u crne cokule, potkovan šuneglama zvezda.


***
Kuća Antića, 1986.
Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


***
Sombor, Gradska kafana, 1963.
Hoćeš da budeš učesnik u prostranstvu svog bića? Pa budi dalek u mislima, a na rečima spor. Daleke misli su mudrije nego visoke misli. Spore reči su dostižne, jer nisu zadihane.
Čuvaj se tvrdnji koje su se preznojile od trčanja. I tek kad prevaziđeš pravljenje, možeš razumeti stvaranje. To je umeće umetnosti.
Ako ne verujem u to, gde ću da nađem čistiji dokaz o početku i kraju kruga?


***
Svetozarevo, kod Ace Majmuna, 1980.
Zar te ne uplaši pomisao: s kim se vucara tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san, kad si budan?
Gde je sve ono što ne znaš da si bio? I gde je sve što si sad, a ne znaš da to si to?
Nemoj se bojati života. Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav. Ni smrti nemoj da se bojiš. Neka te plaši to što ćeš opet zaboraviti da si živeo.


***
Sombor, sećanje na Petra Konjovića, 1986.
Kome nedostaje čulo poraza, taj ne može biti poražen.


***
Jurmala – Riga, 1978. Baltik. Bele noci
Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom.
Bićemo ceo dan obala ili pustinja.
Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom.
Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.
Sutra ću jesti breze. Pa probaj i to malo sa mnom. Bićemo ceo dan suma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.
Prekosutra ću gutati samo oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.


***
Žabalj, čarda, 1959
Izgleda da sam se neoprezno isuviše namnožio. O, najlepša mekoto, po veličini ravna nevidljivom, bio sam spreman da tvrdim da je velika čast biti: Ja.
Nisam se kretao dodirom, nego obuhvatanjem. I bio sam slobodom tako silovito opčinjen, da mi je bilo neprijatno i neudobno I to što pripadam sebi. Zaista sam se neoprezno isuviše namnožio.
Iz poštovanja prema ovoj misli stojim pred sobom mirno, dok se jutro naslanja na jutro, dok me čekam kao svoje neprekidno Ja. Ogromne ribe večnosti pancirnom zvekom krljušti uporno nas opominju da nije razlika u vremenu, nego u razumu među nama.


***
Stokholm, 1983.
Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se veliki ljudi ne razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti. Neobično je ono što je u stvari, strašno obično.


***
Kuća Antića, 1986.
Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih rata i odlazim neopaženo u jaru.
Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroy najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čudjenja. Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


***
Avion Aeroflota, Moskva, pred sletanje u Vladivostok, 1980.
Treba razmišljati nespretno. Dotaći dušu oprezno, oko duše. Spretno raymišljanje vodi raseljavanju pameti. Neuo vodi čudjenju. Vodi u nemoguće i ljušti slepilo prostora.
U stvari, pomaže mi da noćas ponovo u meni ne bude nikoga osim mene, koji mi je dosadio.
Moje Ja, molim vas, nemojte biti svesni svesti. Neka svest bude svesna vas.


***
Brankov grob, Stražilovo, 1979.
Sad vidiš da je i vreme nepomično. Prolazimo kroz njega zajedno, a sve stoji. Sve je okolo mrtvo. Samo mi dalje idemo, jer ulazimo u sebe iz svih mogućih svetova i izlazimo iz sebe u život, u sve pravce.
Mi smo najraspevaniji inat svemu. Čak i inatu.


***
Roterdam, 1960.
Vetrenjače u dugim haljinama
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.


***
Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978.
Igra
Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja.


***
Vranje, Borina nedelja, 1977.
Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.


***
Dečani, 1984.
Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.


***
Isakijevski sabor, 1976
Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan.
Pre svega slobodan od grešne religije sebe,
sve više opranog na ivicama dostojanstva.
Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me.
Stojimo jedan prema drugom.
Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću.
Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati.
Ovo je moja poslednja molitva.

Ti imaš vekovima sebe.
Pa šta još onda hoćeš?
Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja,
ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.
Lutam.
Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin.
Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka,
kako je Majakovski doživeo tu smrt.
Ne kao u pesmi sa posvetom.

Hotela "Angletera" nema.
Prekrstili su ga.
Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu,
nego me vode kod Puškina.
Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna.
Kao čekaonica na stanici.

Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti.
Dosta nas je nas samih.
Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti,
prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Nebo polako otežava od oreola jare.
Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos,
a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove.
Odem ponovo.
Zalutam.
Nestanem.
I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.

Onda polako počinjem da crtam daleke predele.
Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.

Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta?
Možda to nije snaga?
Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi
kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?

Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine.
Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.

Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha.
Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?

Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio.
Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno,
kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.
Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.


***NEIZVESNOST BEZUMLJA

…Čovek je u sebi viši nego što ume da zamisli na početku svog hoda kroz nemušto i nemoguće. On nosi strma pitanja i izdužuje um u okomite dubine. To znači da nosi pod lobanjom gravitaciju kosmosa, a ne zemljine kugle…


…tražeći beskonačno u sadržini konačnog: oblik u kome bivaju nadmašeni praoblici… (Soldatović)


Jednom je vreme u šaku uzelo komad mene i umesilo čoveka. To mi se baš dogodilo onoga dana kad sam od šake vremena mesio portre večnosti..


Rika jelena nije jaukanje za ljubavlju. Ona je vulkanska moždina nabrekle muške zemlje, koja uspravno siklja i vrelinom pozlaćuje sluzava, devičanska, bedra drhtavih zvezda.
Rika jelena nije doziv i čežnja, već zapovest. Ona je zagrcnut ritam usrkavanja vatre i usijani vrhunac izdisanja pra-iskona.


Ako se gromovi prave od nežnog dodira oblaka, sasvim sam dobro upotrebljen za vuću ovog trenutka. Jedino me je strah da mi ne prsne kićma od jednog milovanja i ne otpadne glava od jednog akademskog poljupca..


Posle kad, kad grlim stvari, zagrljaji izgledaju kao slomljene kiše prosutih meteora. Pečem prejakom svetlošću istegnutom u nedogled. Ostavljam plikove požara. Kroz mene, iskidanog, duvaju oluje i godine i, beležeć i čoveka, vide dubine prostora koji je uramljen mojim duhom, telom i nadama.
Šta je to treća stvarnost, nevidljiva i naša? Ne ispunjavaju prostori nas. To mi ispunjavamo njih.


Oblikovanje neizvesnog? Za to je potrebno ogromno umeće zagrljaja. Omotavanje obrisa oko gotovih vertikala koje, nevidljive, već postoje.
Vajar je oslobodilac horizonata.


***

Usuditi se stvarati, to znači biti pretesterisan samim sobom od sebe. Koliko puta sam život ostavio za leđima, zadihan, ukraj puta.
Sve me može zadržati, sve me može saplesti, jedino ne mogu ja, jer ja sam svojina svog sna, a ne svojina svoje jave.


Nismo mi napravljeni od trunja trenutaka, nego je vreme pravljeno od ritma naših nadsvetlosnih brzina i sposobnosti da obnavljamo ljubav i nova čula slobode.


Ko shvata svoje stvaranje kao ponistavanje tuđe istine, taj nije ni svestan da razbija i deo sopstvene istine sadržane u onoj zajedničkoj čaroliji koja se zove mnogolikost očovečenja života.


Pa zašto čovek stvara? Zato što nosi u sebi nekakav drukčiji način ostvarivanja stvarnosti, prepoznavanja poznatog, sagledavanja vidjenog i doticanja dodirnutog. Zato što svaki put ponovo i sasvim drukčije živi to što su drugi doživeli i što je i sam već doživeo.


..ne liči čovek na sebe, nego na svoju misao koju krije do bezumlja..


Ako je um – otvaranje, onda je ljubav čin mudrosti, a ne ritual razuma. Kad god počnem da stvaram zagrljaj ili poljubac, osećam kako se materija pod mojim prstima umnožava i živi svoju radoznalost. Čim vežem dve vertikale, uz njih se događaju nove. Rađa se porodice kao grčevit susret samoće sa svojim osloncem.


Sa onim što ja stvaram sve je uvek u redu dok se ne nađe neko nadmoćan po zanimanju i počne da me prepričava i hoće da me vodi. Nadmoć je umetnost nemoćnih. Nema sigurnih vođa. Postoje samo nekakvi sigurni avanturisti, skupljači razbacanog i osvajači magle. Ostali vode obazrivo, neprestano se penjući ka visinama pljosnatog.


Treba biti obazriv ako se šminkaš efemernošću. To se najteže otire. Hrabrost je: umeti početi. Još veća: umeti prestati.
Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeškaju se oblikom, a ne ukusom usana.
Ne uzvisuje se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeća. Nije važno šta  nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.


Vređanje nečijeg sluha više može da boli nego odsecanje uha. Vređanje nečije vizije više može da krvari nego kopanje oka. Ja i najskoriju prošlost i nedaleku budućnost merim mnogo ozbiljnije: milionima godina. Takvo je ovo mesto.


Ali šta će mi stvarnost koja ne iznenađuje, put koji nema raskršća, nebo što ima dna? Čime bih nalazio beskonačno u konačnom ili palio svetlosti u sadržini tame?


Postoje ljudi iz prošlosti, koji žive i danas, i već ih možeš primetiti u dalekoj budućnosti. Budni su vekovima. Kad tako osluškuješ vreme, šta znače prostori godina između mene i nekoga u ovoj ogromoj ljudskosti? Svi smo mi, od postanka sveta do ove noći – vršnjaci. Čitavo čovečanstvo. Jedno je biti drevan, a drugo – ostariti.


Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja.
Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.


Budućnost pripada mladima. Nažalost kasno: kad ostare.

Približenjem prostora, počinje zasićenost. Pomirenjem suprotnosti, počinje tragedija i prosečnost. Poravnjavanjem planina počinju pustinje ili močvare. Izjednačavanjem umetnosti počinje beda epohe.

Upotrebiti ruke. Obuhvatiti glavu i tako okovati svemir da se pod čelom ne rasprsne od uzavrele želje i neizrecivih mogućnosti.

Pronaći tačku u samom težištu jedne misli i neku drugu takču u sasvim suprotnoj misli, pa ih izvući odatle i blagošću naučiti da se prožmu i sjedine i nađu konačan oslonac u žiži naše avanture, nije li to vrhunac krilatog u skulpturi?

Znam neke koji ne umeju da zamisle ni kraj, a neprekidno se muče da shvate gde je to: iza beskraja.
Šta je to: opšte mišljenje? Vrhunac opšteg nemišljenja. Onaj ko sopstvenim usnama ne učestvuje u poljupcu materije i prostora, nema pravo da govori ni o dahu trenutka ni o ukusu večnosti.

Nikad nemoj da kukaš nad izgubljenim životom. Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.
Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam. Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija. Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu, dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.
Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo: umeti dodati.