Saturday, August 9, 2008

Izdajstvo lirike (Morske misli)

"Izdajstvo lirike", knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. Izmedju ostalog, u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo, odnosno samo poimanje i razumjevanje života.


Korčula, 1950.
Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno.

Kotor, 1973.
Suze se bruse strpljenjem.

Split na Gripama, 1950.
I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

Monte Karlo, 1956.
Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Osim mene.

Šibenik, 1982.
Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. I ja je, evo, osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života, opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati.

Kornatska ostrva, 1964.
Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.

Mostar, 1974.
Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

Roterdam, 1960.
Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To te nikada neće pustiti.

Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978.
Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. ()

Vranje, Borina nedelja, 1977.
Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.
Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća.
Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.
Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

Dečani, 1984.
Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.

Moskva, hotel «Peking», 1972.
Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

Omsk, 1974.
Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi, ali odnekud, iz paparati, nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Pa metar dalje oživim. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa.

Jurmala-Riga, 1978. Baltik. Bele noći.
Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja.
Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.
Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.
Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.

Na godišnjicu Mikine operacije od raka, 9.april 1986.
Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.

Čortanovci, 1973.
Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

1 comment: