Monday, August 11, 2008

Drhtava pesma

Osecam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

2 comments:

Safety said...

Ja ovu pesmicu recitujem,stvarno je prelepa...:)

ace.spaids said...

savrsena pesma