Saturday, August 9, 2008

Prozivnik

Kada bi se trenucima davala
imena kao malisanima
a minutima kao vetru,
kao svetlosti,
kao travi,
meni bi se svi sati
u ovim decackim danima
jednako zvali:
kao neko sa viticama plavim.

Kad bi se danima u nedelji
davala imena kao deci,
i nedeljama,
recimo,
kao da su cvetovi,
ili vode i trave, i listovi
za mene bi se,
redom,
svih dvanaest meseci,
jednako zvali:
kao neko
sa nosom prcastim
i pegavim.

I godisnja bi se doba
Tako nekako zvala.
Bucmasto.
Trsavo.
Divno.

I godine.
Sav zivot.
Sve sto se namigivalo
Ili sakrivalo.

Sve bi se isto zvalo.

Jednim imenom.
Zenskim.
Srneci.
I naivno.

Jedino bi se muski
i mangupski prezivalo.

No comments:

Himna

1. Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim. Još kod Defoa, u "Robinzon...