Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.
Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izaiđu u sumrak
mirisavim glasom:
“Da li živis ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?
Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”
Što je bilo uvračano
to više ne važi.
Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.
Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.
I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.
Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Himna
1. Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim. Još kod Defoa, u "Robinzon...
-
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšt...
-
Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto t...
-
Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se ...
No comments:
Post a Comment