Monday, August 11, 2008

Ljubav

1.

Da li je istina ono što piše u Kalevali: "Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima"?
Da li je istina ono što govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek. Nema male sreće i male bolesti. Nema male krađe i male smrti. Nema malog rata niti malog poštenja. Nema maloga prijatelja i male tajne. 

Nema maloga čoveka i male ljubavi.

2.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvoga kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.

3.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat. I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednoga dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

4.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.

Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.

2 comments:

Mladen said...

Dijana, volim te ovom pesmom...

Elenina said...

u nemogućnoti da se izrazim riječima koje ti Mika, tako lako si pisao, kao da su u tebi čatrnje dupkom pune ovakvih riječi bez celofana, bez glume, stvarne i predivne, Bože, tako prelijepe! Hvala ti na ovoj ljubavi...pratiće me mada te nisam pozavala i mada si umro prije nego sam se rodila, ali nekom čudnom sponom povezani, ostaje mi olakšavajuća istina, i ništa drugo nego istina, da te poznajem onim znanjem onkraj vremena i prostora, i da se izvan tog vremena i prostora, ti i ja negdje gledamo i šutimo, dok nam oči pričaju eonima...