Saturday, August 9, 2008

Savršenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

***

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

3 comments:

Unknown said...

I
Jedno je drvo opet izraslo levo odavde,
u moru zelene mahovine.

Ne znam ima li smisla da ga uopšte opisujem,
ovakvom vrstom govora.

Obličja što su u rečima
nisu i obličja van reči.

Duboko sam se potresao
kad sam ga ugledao prvi put.

Izgleda da sam stekao nekakav sveti dar
da pronalazim dokaze o proirnosti zgusnutog.

O nađenom u netraženom, o večitom trenutku,
o nepotrošivoj sadašnjosti.

Unknown said...

II
Drvo ima nekakav neobičan,
skoro jurodiv način da se premešta.

Smeo bi da se zakunem da je njegovo sutra
ko zna kad započelo.

Danima ide za mnom, i, ma kako se trudio,
ne uspevam da dokučim

čime iz sebe pruža
sve svoje neočekivane noge.

Kao da nema samo jedan oblik. Jednu ljusku.
Nego se neprekidno događa.

Čim potpuno u sebe dospe, već počinje da praska,
da se otvara i da izlazi.

Unknown said...

III
Uvežbavanje duhovne čestitosti nalaže mi
da budem mudriji od svog oka.

Da bez čuđenja primim to što se drvo javlja
i neprekidno gubi u prostoru i vremenu.

Ma kako pustolovno izgledale neke
neprekorečivosti,
ovde se čini sve to oistinjenim i prirodnim.

Pred okom mi se otvara ogromna onostranost
i mnogolika domišljatost slobode i uobrazilje.

Kao i ceo ljudski rod, naučio sam da hodam,
ali to nije isto što i kretanje.

Ko nije savladao nevidljiv korak mirovanja,
može li smatrati da je odmrsio svoj um.

Himna

1. Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim. Još kod Defoa, u "Robinzon...