Saturday, August 9, 2008

Govor

1.

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,

nepristupačno proveri,

morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena", kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

2.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.

3.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, žamore među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i uštavljena koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

No comments: