Koncert za 1001 bubanj

Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
sasavo,
i sumanuto
i ridje.

Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izidje.

Mozda nikada vise neces ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
penjuci se samo kad znas da sidjes.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo medju zenama
i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama.

---------------------

Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako
kao ja nocas:
tvoje ruke bele kao samoca,
tvoja bedra sa ukusom platna i voca,
tvoj malo saputavi glasů

Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara
i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele.
Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu.
Da se vrtim kao lisce,
zvezde
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.
----------------------

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima
i ko placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?