Spomenik

1.

Ako hoćeš da digneš
spomenik svome žaru,

ne crtaj srce strelom
u nekom spomenaru.

Spomenari požute.
I ćute. Prašnjavo ćute.

Oni su plesnivo đubre
koje na tavanu rđa.

S njima se šegači posle
nečija unuka tuđa

kad joj padnu u šake
stvari bakine bake.

2.

Ako hoćeš da digneš
spomenik svoje nade,

ne piši ljubavna pisma.
To samo smušeni rade.

Ko, kome, čime da piše
kako se večnost diše?

Pisma se pišu tajno,
a čitaju se javno.

I svima ispada smešno
to što je tebi ljubavno.

Uzmi ti oštru britvu,
pa nekom maleckom boru

ureži svoju ljubav
u nežnu mirisnu koru.

Borovi su stražari
i najbolji čuvari.

Oni su pisma za večnost
i živi spomenari.

3.

Probaj: ispiši sve vode.
Ko pita za večnost reku?

Reke se prevrtljive rode
i prevrtljivo teku.

Probaj: ureži vetar.
On, od svega što ume,

to je: da namigne, ode,
i ništa da ne razume.

Ureži ljubav u kamen.
Kamen se najmanje buni.

Al ljubav što piše na njemu
vreme zlurado kruni.

I staneš, pa se pitaš:
kakve to mrlje čitaš?

4.

U ljude upisuj druženja,
al nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu - u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili se mimoiđu.

I školski drugovi stari,
oni divni drugari,

češkaju se po kosi.
Jedva se prisete ko si..