Pravi zoru kad je veče

Mića Vujičić

Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.

Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera - pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . U "Garavom sokaku", o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.

U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam", ili uređivao Zmajev "Neven". Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama".

Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada, pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman", a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.
Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. "Treba se setiti očima..." .

Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej", mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.